Eric și vulpile din pădure

Orașul avea o pădure, Pădurea Verde, iar acolo trăiau o mulțime de vulpi. Oamenii știau asta sigur-sigur, pentru că iarna le tot observau urmele în zăpada așternută peste noapte. Dar nu numai vulpi mișunau pe acolo, ci și mistreți, de exemplu. Urmele animalelor se vedeau, clare de tot, indiferent de anotimp. Printre frunze, în noroi. 

Vulpile acestea erau extrem de șirete. Dar la fel de șiret era și Eric. Visa să ajungă la circ și se pregătea să devină acrobat. Așa că se tot cățăra în copaci: sărea cu mare ușurință de pe o creangă pe alta. Una-ntruna…

Doar că, odată, s-a întâmplat să cadă – a făcut o mișcare greșită și gata, a și căzut din copac. A aterizat taman pe spatele unei vulpi care tocmai era în trecere. Dar s-a așezat bine de tot, cam cum ai face-o pe spinarea unui cal. Vulpea s-a înfuriat, așa că s-a scuturat puternic și a aruncat în aer oaspetele nepoftit. Sus de tot! 

Eric nu era sperios din fire, dimpotrivă, așa că a apucat coada unei ciori care zbura pe acolo. Și a plecat la drum cu ea. Când pasărea a trecut deasupra casei lor din cartierul Iosefin, Eric a sărit în horn și a apărut, brusc, în sufragerie, plin de funingine. Mama lui s-a speriat, dar apoi s-a bucurat enorm, căci tocmai ce se terminase făina și voia să facă niște clătite. Cu funingine cu tot, Eric a dat o fugă până la magazin și a rezolvat problema. 

Clătitele le-au uns cu un delicios gem de zmeură, de casă. Eric s-a întors în pădure și le-a dus câteva și vulpilor. Astfel, între ei a început o frumoasă prietenie; deși, mai apoi, cu toții au păstrat o anumită distanță și nu s-au mai necăjit unii pe alții. Eric nu s-a mai urcat în copaci și nu a mai făcut nici gălăgie în pădure. Se plimba, pur și simplu, pe aleile amenajate, iar dacă se întâmpla să fredoneze ceva, o făcea cu voce blândă.

*

EDUÁRD ESETE AZ ERDEI RÓKÁKKAL

A város közelében lévő Vadászerdőben sok-sok róka lakott. Az emberek ezt onnan tudták, hogy télen, ha kora reggel indultak az erdőbe, a friss hóban ott voltak a lábnyomaik. De vaddisznó és más állat is volt ám a lombos fák között: az ő nyomaikat is felfedezhették a helybéliek az avarban, a sárban, a porban. Minden évszakban.

Ezek az erdei rókák nagyon huncutok voltak. De Eduárd is az volt ám! Cirkuszi akrobatának készült, ezért állandóan a fákon mászkált. Könnyűszerrel átugrált egyik ágról a másikra, aztán a másikról az egyikre. És így tovább…

Történt egyszer, hogy egy rossz mozdulat miatt véletlenül leesett a fáról. És hát épp egy rókának a hátára került. Rá is ült rendesen, akárcsak egy lóra. A róka nem tűrte ezt, ezért erősen megrázta magát és feldobta hívatlan vendégét a levegőbe. Eduárd nagy csirkefogó volt, ezért rögtön meg is kapaszkodott egy éppen arra repülő varjúnak a farkában. Vele tartott. Amikor a józsefvárosi házuk felett szállt a madár, Eduárd beugrott a kéménybe és kormosan érkezett meg a lakásba. Az anyukája először megijedt, de aztán nagyon megörült, ugyanis éppen elfogyott otthon a liszt és aznap palacsinta szerepelt a menüben. Eduárd kormosan ment le a sarki boltba.        

Miután elkészült a palacsinta, amelyet finom, házi málnalekvárral töltöttek meg, Eduárd ismét kiment az erdőbe és vitt belőle a rókáknak is. Barátság szövődött köztük, bár a távolságot ezek után betartották és nem zavarták többé egymást. Eduárd a fákra sem mászott fel már, sőt még csak nem is hangoskodott az erdőben. Csak sétált szépen a kijelölt útvonalon, és ha dúdolt is valamit, azt is csendesen tette…

* 

OLIVER UND DIE FÜCHSE IM WALD

In der Stadt gab es einen Wald, den Grünen Wald, und dort lebten zahlreiche Füchse. Das wussten die Leute ganz genau, denn im Winter sahen sie nachts immer wieder ihre Spuren im Schnee. Aber nicht nur Füchse wimmelten dort herum, sondern auch zum Beispiel Wildschweine. Die Tierspuren waren in jeder Jahreszeit glasklar zu erkennen. Zwischen den Blättern, im Schlamm.

Diese Füchse waren äußerst schlau. Aber genauso schlau war auch Oliver. Er träumte davon, Akrobat im Zirkus zu werden, und bereitete sich darauf vor. Deshalb kletterte er ständig auf Bäume und sprang mit großer Leichtigkeit von Ast zu Ast, einer nach dem anderen. Immer wieder …

Nur einmal stürzte er – er machte eine falsche Bewegung und das war’s, er fiel von dem Baum. Er landete direkt auf dem Rücken eines Fuchses, der gerade vorbeikam. Aber er ließ sich nieder, so wie man es auf dem Rücken eines Pferdes tun würde. Der Fuchs wurde wütend, schüttelte sich heftig und schleuderte den ungebetenen Gast in die Luft. Ganz hoch hinauf!

Oliver war von Natur aus nicht ängstlich, ganz im Gegenteil. Also schnappte er sich den Schwanz einer Krähe, die vorbeiflog, und ließ sich mit ihr davontragen. Als der Vogel über ihr Haus im Josefstadt-Viertel flog, sprang Oliver in den Schornstein und tauchte plötzlich rußverschmiert im Wohnzimmer auf. Seine Mutter erschrak, aber dann war sie überglücklich, weil ihr gerade das Mehl ausgegangen war und sie Pfannkuchen machen wollte. Trotz des Rußes lief Oliver schnell zum Laden und besorgte das Mehl.

Die Pfannkuchen bestrichen sie mit köstlicher hausgemachter Himbeermarmelade. Oliver kehrte in den Wald zurück und brachte den Füchsen einige davon. So entstand eine schöne Freundschaft – auch wenn sie danach immer einen gewissen Abstand hielten und sich nicht mehr gegenseitig ärgerten. Oliver kletterte nicht mehr auf Bäume und machte keinen Lärm mehr im Wald. Er schlenderte einfach die angelegten Wege entlang, und wenn er zufällig ein Lied summte, tat er es mit sanfter Stimme.

*

МИЛОШ И ШУМСКЕ ЛИСИЦЕ

Близу града постојала је шума, Зелена Шума, где је живело много лисица. Људи су били упознати са том чињеницом јер су током зиме проналазили њихове трагове у снегу који би навејао преко ноћи. Тамо нису живеле само лисице, него и дивље свиње. Трагови животиња јасно су се оцртавали, без обзира на годишња доба, у опалом лишћу и блату. Лисице су биле веома лукаве, али такав је био и Милош. Сањао је да се придружи циркусу и постане акробата. Зато се често верао по дрвећу: врло је вешто скакао са гране на грану, без престанка…

Једног дана учинио је погрешан корак и пао са дрвета право на тета лију која је туда пролазила. Успео је брзо да се стабилизује узјахавши је као коња. Лисица се наљутила и збацила са својих леђа незваног госта, и то прилично високо! Милош није био плашљив дечко, тако да је у лету шчепао врану за реп и наставио своје путовање држећи се за исту. У тренуцима када су надлетали над делом града Јозефин и када се затекао над својом кућом, Милош је ускочио у димњак и огарављен доспео у гостињску собу. Мама се уплашила и истовремено обрадовала, јер је управо намеравала да спреми палачинке али није имала брашна. Милош је прекривен гаром отрчао до продавнице и решио проблем. Премазали су палачинке домаћим и слатким џемом од малина. Милош се вратио у шуму и понео лисицама неколико палачинки. На тај начин се између њих изродило искрено пријатељство. Поштовали су се и нису сметали једни другима. Милош се више није верао по дрвећу и није галамио по шуми. Само се шетао проходним стазама и певушио тихим гласом веселе песмице.