Dans pe acoperișul Gării de Nord

Creioanele se pregăteau de un spectacol. Prim-balerina era creionul galben, iar creionul verde, partenerul ei de dans preferat. Creionul roz făcea pe coregraful, iar cel albastru, pe regizorul. Și creionul roșu era extrem de talentat, dar și foarte fițos. Cel roz era cam îngâmfat, dar dacă dădeai de necaz, sigur puteai conta pe el. Împreună făceau o echipă cu adevărat bună.

Într-o zi, la repetiții, balerina a dispărut din culise. Nu a apărut nici când ar fi trebuit să intre pe scenă. Partenerul ei de dans a căutat-o în tot orașul. A cercetat străzile și piețele. S-a uitat până și în sistemul de canalizare și în apa fântânilor publice, dar nu a găsit creionul galben nicăieri. A întrebat de ea chiar și la poștaș! Și nu a căutat singur, căci i-au sărit în ajutor și ceilalți. Au căutat creionul galben în tramvaie, autobuze, firobuze. S-au uitat până și în apa canalului Bega, în piețele Mehala și Badea Cârțan. Aproape că au renunțat, când, deodată, au zărit-o, în sfârșit: dansa sus, pe acoperișul Gării de Nord. Striga, tare de tot, către mulțimea adunată pe stradă – spunea că dansul și teatrul trebuie să ajungă și pe străzi, pentru ca toată lumea să se bucure de ele! 

Din păcate, a început să plouă – chiar atunci, în timpul spectacolului. Creioanele – dar și oamenii – au început să țipe și să fugă, fiecare către casa lui. Însă balerina a continuat să danseze: acoperișul Gării de Nord s-a dovedit a fi o scenă numai bună. Norii de furtună și fulgerele au asigurat un extraordinar spectacol de lumini, iar zgomotul stropilor de ploaie a fost ca un continuu ropot de aplauze, mai puternic decât auzise ea vreodată.

Când furtuna a încetat, s-a încheiat și dansul. La repetițiile de a doua zi, balerina le-a spus colegilor, cu lacrimi în ochi:

– Vă iubesc și-mi place să lucrez cu voi, dar spectacolul de ieri a fost cel mai frumos din viața mea, fiindcă am dansat cu natura. Și ea cu mine, așa-i? 

*

ELŐADÁS AZ ÉSZAKI PÁLYAUDVAR TETEJÉN

A ceruzák előadásra készültek. A sárga ceruza prímabalerina volt, a zöld pedig a legjobb táncpartnere. A rózsaszín ceruza volt a koreográfus, a kék pedig a rendező. A piros ceruza nagyon tehetséges volt, de kényes is. A rózsaszín kissé beképzelt volt, de ha nagy volt a baj, számíthattak rá. Ők együtt nagyon jó csapatot alkottak.

Egyszer próba közben a balerina eltűnt a kulisszákból. Nem került elő akkor sem, amikor a színpadon meg kellett volna jelennie. A párja az egész városban kutatott utána. Kereste az utcákon, piactereken. A csatornarendszerbe és a szökőkutak vizébe is belenézett. De sehol sem találta. Már a postásnál is érdeklődött felőle! Nem egyedül nyomozott: a többiek is segítettek neki, ők a villamosokon és a buszokon keresték a sárga ceruzát. Még a Béga vizében és az Ócskapiacon is szétnéztek, sőt a Szénatéren is. Már majdnem feladták, amikor egyszer csak megpillantották: fenn, az Északi pályaudvar tetején táncolt, ahonnan azt kiáltotta a rögtönzött, de népes közönségnek: a táncot, a színházat ki kell vinni az utcákra is, hadd élvezze mindenki a művészetet!

Sajnos előadás közben eleredt az eső, ezért a ceruzák – de még az emberek is – sikítani kezdtek és hazaszaladtak. A balerina azonban továbbra is táncolt: az Északi pályaudvar teteje jó színpadnak bizonyult, a viharfelhők és a villámlások gyönyörű színjátékot biztosítottak neki, a zuhogó eső zaja pedig erősebb taps volt, mint amit valaha is hallott.

Amikor a zápor elcsendesedett, a tánc is véget ért. Másnap a próbákon a balerina könnybe lábadt szemmel mondta társainak:

– Szeretlek titeket és szeretek veletek együtt dolgozni, de mégis a tegnapi marad életem legszebb előadása, mivel a természet volt a társam benne.

*

TANZEN AUF DEM DACH DES NORDBANHOFS

Die Buntstifte bereiteten sich auf eine Aufführung vor. Die Primaballerina war der gelbe Buntstift, und ihr Lieblingstanzpartner war der grüne Buntstift. Der rosa Buntstift spielte den Choreografen, während der blaue als Regisseur fungierte. Auch der rote Buntstift war äußerst talentiert, aber ziemlich geziert. Der rosa Buntstift war ein wenig eingebildet, aber wenn man in Schwierigkeiten geriet, konnte man sich auf ihn verlassen. Zusammen waren sie ein wirklich gutes Team.

Eines Tages, während der Proben, verschwand die Ballerina plötzlich aus den Kulissen. Sie tauchte nicht einmal auf, als sie auf die Bühne treten sollte. Ihr Tanzpartner suchte sie in der ganzen Stadt. Er durchkämmte die Straßen und Plätze. Er sah sogar im Kanalsystem nach und untersuchte das Wasser der öffentlichen Brunnen, aber nirgends war der gelbe Buntstift zu finden. Er fragte sogar den Briefträger nach ihr! Und er suchte nicht allein, denn die anderen kamen ihm zu Hilfe. Sie suchten den gelben Stift in Straßenbahnen, Bussen und O-Bussen*. Sie sahen sogar im Wasser des Bega-Kanals nach, auf den Märkten von Mehala und Badea Cârțan. Gerade als sie beinahe aufgeben wollten, entdeckten sie sie plötzlich: Sie tanzte oben auf dem Dach des Nordbahnhofs. Laut rief sie der auf der Straße versammelten Menge zu. Sie sagte, dass Tanz und Theater auch auf die Straßen gebracht werden müssten, damit jeder sie genießen könne!

Leider begann es zu regnen – genau dann, während der Vorstellung. Die Buntstifte – und auch die Menschen – fingen an zu schreien und rannten jeder in sein eigenes Zuhause. Doch die Ballerina tanzte weiter: Das Dach des Nordbahnhofs erwies sich als perfekte Bühne. Die Gewitterwolken und die Blitze sorgten für eine außergewöhnliche Lichtshow, und das Prasseln der Regentropfen klang wie ein anhaltender Beifallssturm, lauter als jeder, den sie je gehört hatte.

Als der Sturm nachließ, endete auch ihr Tanz. Am nächsten Tag bei der Probe, sagte die Ballerina unter Tränen zu ihren Kollegen:

– Ich liebe euch und ich liebe es, mit euch zu arbeiten, aber die Vorstellung gestern war die schönste meines Lebens, denn ich habe mit der Natur getanzt. Und sie mit mir – nicht wahr?

*

ПЛЕС НА КРОВУ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ СТАНИЦЕ

Оловке су спремале представу. Прва балерина је жута оловка, док је зелена њена партнерка. Ружичаста оловка задужена je за кореографију, а плава за режију. И црвена оловка је врло талентована, али истовремено хировита. Ружичаста оловка је прилично надмена, али свако би могао рачунати на њену помоћ у случају нужде. Све заједно сачињавају одличан тим.

Једног дана, у току проба, балерина је нестала иза кулиса. Није се појавила чак ни у тренутку када је било предвиђено да ступи на сцену. Њен партнер тражио је по читавом граду. Обишао је све улице и тргове, прегледао одводни систем и фонтане, али од жуте оловке ни трага ни гласа. Замолио је и поштара за помоћ, али узалуд. Остале оловке притрчале су у помоћ да би тражење било делотворније. Прегледали су трамваје, аутобусе и тролејбусе. Заронили су у дубине Бегеја, обишли градске пијаце Мехала и Бадеа Крцан. Када су одлучили да обуставе потрагу, угледали су је како плеше на крову железничке станице. Обраћала се повишеним тоном окупљеној маси. Причала је да песма и игра треба да се спусте на улицу да би се што више народа обрадовало!

Нажалост, у току представе почела је да пада киша. Оловке – али и људи – ускомешаше се и кренуше својим кућама. Балерина је наставила да усамљено плеше, док се кров железничке станице претворио у пригодну позорницу. Муње, громови и густи облаци приредили су пратећи ватромет. Добовање капи кише подсећало је на бучни аплауз, снажнији од сваког који је до тада чула. Када се стишала олуја, престао је и плес. Идућег дана балерина је са сузама у очима саопштила колегама:

– Волим вас и свиђа ми се да радим са вама, али јучерашња представа била је најбоља до сада у мом животу зато што сам имала прилику да плешем са природом. Као и она са мном, зар не?